Molski licideri

Molski licideri
Jedini preostali majstor starog, retkog ali slatkog zanata u Vojvodini, Stanko Jakšić sa svojom saputnicom Julkom živi i radi u Molu
Svi se još dobro sećamo davnog i sretnog detinjstva kad nas je majka uzela za ruke i vodila u vašar koji je bio najveće okupljanje ljudi iz bliže i dalje okoline. Bilo je tu nepreglednog šarenog sveta, raznih majstora, tkača, koritara i sitara, užara, grnčara, lončara, sarača, bačvara, kablara, trgovaca svakakve robe, stoke, zatim zabavljača, pečenjara i konobara u šatorima, poslastičara, fotografa, vlasnika ringlišpila...
Među najprivlačnijima – bar za mene – bili su uvek medičari sa čarobnim ogledalastim lutkama, srcima, konjanicima. Nijedan vašar nije prošao a da ne kupimo konjanika za mene i lutku za sestru. Bilo je to pravo zadovoljstvo, naročito ako je palo i po koji sladoled i flašica kabesoa!
I gledajte čuda: ove jeseni u Adi ponovo ugledah pravog pravcatog medičara u šatoru, kako ljubazno nudi iste – možda čak i lepše – lutke i srca sa ogledalom, ponosne konjanike i druge slatkiše. Pitam se, odakle su. Kažu iz Mola! Iz Mola? Da, da sinko, iz Mola!
U Molu, pored kancelarije radikala, u ulici Maršala Tita poveća kuća sa ispisanom firmom:
- Piši ti lepo po pravom nazivu licider ! To je pravi naziv za medičara, pravi starinski naziv – kaže tetka Jula kad sam ih posetio u tom lepom malom mestu, Molu (nikad neću zaboraviti dobrodošlicu ali i izvinjenje "nemamo vremena jer žurimo u berbu kukuruza, a zatim koljemo svinju").
- Ja sam jedini živi licider u Vojvodini – kaže čika Stanko koji je sa svojih 74 godina mnogo što šta video i preživeo. – Počeo sam odlaziti na vašare biciklom. Kolače sam nosio na paktregeru u velikom pletenom kuferu od pruća! Putem sam često pokisneo i kad sam stigao do čarnoka u Senti ništa suvo na meni nije ostalo...

Molski licideri: bračni par Jakšić
Obojica se prisećaju starih uspomena i dogodovština, čega je bilo zaista dosta. Iako malo bolestan, čika Stanko se raduje velikom plakatu iz Debeljače, koji je stigao poštom na njegovu adresu i u kojem ga učtivo i sa poštovanjem JKP "4. oktobar" iz Debeljače poziva na novembarski vašar.
- Već dve godine ne idemo u Debeljaču, ali pozivi još uvek stižu – kaže Stanko. – Aoj, sve je bilo pa brzo prošao. Ceo dan smo radili od zore do mraka, sve ti dosadi bilo je toliko posla. Ne možeš ni film pogledati jer u 2 sata treba ustati i krenuti na vašar.
- Sve radimo ručno, primitivno, bez mašina – nadovezuje se tetka Jula koja se majstoru Stanku pridružila posle ženine smrti i gledajući ga naučila zanat, mesi i peče medenjake a čika Stanko ih šara. – Šara i te kako šara! I zatvorenih očiju kiti slatke figurice lutaka, srca i konjanika.
Pitam ih za sreću i zadovoljstvo u zanatu koji je pomalo i umetnički, stvaralački.
- Patnje žive, stalno u radu i pokretu, ideš po kiši i blatu...Bicikl sam zamenio na seljačka kola, zatim uzeo Fiću i odmah je bilo lakše, komotnije – kaže Stanko. – Mi sedimo u kolima, a medenjaci i oprema na krovu! Kasnije Fiće sam zamenio na Stojadina, a još kasnije na Vartburga.
Ipak, po licima vidim da znaju i osećaju sve lepote svog zanata i sa pravom su ponosni da su danas jedini medičari u celoj Vojvodini. Kažu, živelo se od zanata veoma dobro za vreme Tita a i kasnije sve do polovine Miloševićeve ere. Od tada sve lošije i lošije. Ljudi nemaju para a medenjake kupuju samo radi ukrasa. Doduše nose ih i kao poklone. Nose ih i u inostranstvo...
- Pre nekoliko godina snimila nas je i beogradska televizija – kaže Jula. – Stanko međutim ne voli puno govoriti, nikad ne traži popularnost. Ali je mnogo dobar majstor, pravi licider. 1961. godine zanat je (silom) preuzeo od tetke, Ružice Džakulin koja je nakon smrti supruge Mite Džakulina nastavila ovu drevnu porodičnu tardiciju.
- Ove godine već je kraj sezone. Polako prestajemo sa pripremanjem kolača ali još ne posustajemo – nastavlja Jula. – Asortiman naše robe je atraktivan i predstavlja pravu retkost. Pravimo šest vrsta srca (po veličini i po šarama) sa ogledalom, tri vrste konjića, dve vrste lutkica sa ogledalom i slikama, zatim male papučice, đerdane (olvašo, drotulje ili vezulje), ukrase za jelku: male lutkice, malog konjića. Odlazimo na vašare u Senti, Bačkoj Topoli, Žablju, Temerinu, idemo u buče u okolna mesta. Najveću prođu i dan danas imaju đerdani ali nažalost, nemamo naslednika u zanatu i posle nas nema nade da će ga iko nastaviti.
Svako kome je makar malo stalo do tradicije, neka požuri da uzme po neki liciderski kolač sa figurom za uspomenu, jer ovi kolači su postojani, traju godinama a stalno nas podsećaju na veštinu i umešnost starih majstora iz vremena naših baka i dedova. Često se dešava da verenici donose svoju sliku vereničku a naši majstori ih vešto ugrade u prelepa srca koja zatim godinama – možda decenijama – služe kao ukras i uspomena na srećne dane i lepe godine.
Zato požurite i vi, nađite neki povod da biste naručili ili nabavili ove lepe medenjake. Nisu skupi a desetostruko vrede više jer sada u Vojvodini medenjaka ima samo kod molskih licidera! Radujemo se što smo ih našli i fotografisali za uspomenu, zabeležili za večnost.
Majstori za liciderska srca
Kada momak reši da se ženi, obavezno devojci pokloni veliko licidersko srce. Ako devojka poklon prihvati, potvrda je da mladića voli i da pristaje da se za njega uda. Ovog starog srpskog običaja se gotovo više niko i ne seća. Retko ko se seća i liciderskih proizvoda, ukrašenih liciderskih srca, bombona, krstića, medaljona, niski. Bez njih se nekad nijedna narodna svetkovina nije mogla ni zamisliti. Braća Jovan (75) i Dragan (68) Vukomanović iz sela Duba kod Bajine Bašte su licideri. Jedni od poslednjih. Radnju su nasledili od oca Zdravka, nekad na daleko poznatog licidera u ovim krajevima.
- Sto godina je kako se Vukomanovići bave ovim zanatom. Otac Zdravko je još 1912. godine položio majstorski ispit u čuvenoj užičkoj radnji Neđe Sparića i Bore Simovića. Ljubav prema zanatu je preneo i na nas. Posle 12 godina pomaganja ocu, ja sam ‘58. položio ispit za majstora - priča Jovan Vukomanović.
Braća Vukomanovići ne osećaju breme godina. „To je zato što smo majstori za srca“, vele u šali. Sećaju se kada su liciderski proizvodi bili tražena roba i kada nisu stizali da postignu sve porudžbine. Moderna tehnologija je učinila svoje, liciderska srca se sve manje traže, ali oni i dalje čuvaju tradiciju ovog zanata.
- Tradicija će biti nastavljena, jer smo na mlađe naraštaje preneli majstorije ovog zanata. Moji unuci Gavrilo i Danilo Jarković su u Užicu otvorili radnju, sa više nego simboličnim nazivom - „Tradicija“, u kojoj prave liciderska srca po receptima svojih dedova - kaže Dragan.